Untitled Page

Brus je bio u dobroj, skoro vrhunskoj formi, a i publika nije zaostajala, cak ni u grandioznoj
"Powerslave", da bi stariji deo provristao uz "Run To the Hills".
Ovo je zaista bilo gazenje svih u hali, beg u brda ne pomaze, Iron Maiden imaju te otrovne strelice koje uspesno pogadjaju svakoga ko je ikada sebi zacrta ljubav prema HM-u.
Horsko pevanje je ispratilo "Fear Of The Dark".
I da su tada zavrsili koncert to bi bio potpuni trijumf, ali Iron Maiden su nastavili da osvajaju svakoga u Sali sa "Hallowed By The Name"
(eh, nekada je onaj brzi deo u pesmi bio nesto najbrze, sto je do tada bilo snimljeno ).

Bilo je iluzorno ocekivati da ce i Arena bi ti puna poput BG Sajma pre dve godine,
ali oko 13.000 posetilaca je doslo da cu je i vidi jedan od najvoljenijih i sigurno
najpopularnijih HM bendova od kada je ovog pravca. Ovo ga puta clanovi benda su bili pod nesto manjim pritiskom i na radost nas, pa, jedno pedesetak su otprasili tonsku probu.
Bilo je super to videti i cuti.
Sve je vodilo ka tome da ce prvi koncert na ovoj cetvrtoj etapi jos jedne amutske turneje nazvane "Somewhere Back In Time" bi ti eksplozivan (na sta je ukazivala set lista ) i nezaboravan.
Opet, prostor BG Arene je neuporedivo bolji za ozvuciti od BG Sajma, koji polako ali neumoljivo gubi primat kao mesto za odrzavanje koncerata.

Kao i prethodni put a i unazad bilo gde i bilo kada gde su Iron Maiden nastupali u poslednje dve godine, cast da otvori koncert imala je cerka Steve Harris-a, Lauren sa svojim bendom.
Pre dve godine, ocigledno je nepotizam bio razlog za njen nastup. Danas, Lauren Harris sa nedavno objavljenim albumom "Calm Before The Storm" i sa novom postavom i evidentnom kilometrazom ima sta da ponudi.
Bend je izuzetno siguran i grabi ka rock prici, a Lauren opet ima dovoljno sarma
i entuzijazma da moze da prikrije neke svoje greske.

Od nekoliko vec promovisanih pesama sa debi albuma, bend je odsvirao i dve-tri koje ce se naci na buducem albumu i koje bez problema i bez ikakve sramote svako ko slusa hard-rock moze da prihvati.
Tata dobro upucuje cerku, a ako mi neko objasni sto to meni lici na Lee Aaron, kada nema veze sa tim... sve u sve mu pomak ka boljem i kvalitetnijem zvuku.
Pauza od nekih pola sata je bila sa svim dovo jna da se publika, vec uveliko opskrbljena Maiden merchandiseom, pripremi za spektakl koji je usledio.

Uz zvuke "Transylvanie" i Cercilov govor poceo je koncert.
"Aces High".
Neverovatno je kako cetvrt veka kasnije ovaj rif i dalje ima sirovusnagu, koja rusi sve pred sobom.

Petorka na prvom redu bine:
stidljivo povuceni Murra , pomalo zeljan dokazivanja hit autor Smit, trceci Dickinson, ljubitelj monitora Harris i uvek raspolozen za zabavu Gers, uz podrsku gospodina McBraina iza svoje baterije bubnjeva koju je neverovatno precizno "polivao",
je na kratko pozdravila Beograd i krenula u meni jednu od najomiljenijih Maiden pesama
ikada "Wrathchild".
Te emocije su cudnastvar, iako Iron Maiden albume ne varim u celosti jos od "Piece Of Mind", ovog momenta je bilo nemoguce odupreti se njihovom raskalasnom sarmu i
predstavi koju su izvodili.
"2 Minutes To Midnight" i "Children Of The Damned".
Uzbudljivo i PROKLETO dobro.

Bez obzira na sve turbulencije i ko zna kakve albume, jedno se mora priznati a to je
da su Iron Maiden majstori koncertnog prostora, i oni to vrlo dobro znaju, a publika im u svakom slucaju mahnito da je podrsku i nervira Dickinsona koji bi zeleo da bude fotografisan malo manje...
"Phantom Of The Opera", je jedna od onih kompozicija u koju sam se zaljubio kao klinac, i
ove noci mi je zvucala isto tako zanosno i dobro, sta tek reci za "Trooper" i Dickinsona koji neumorno trci (na kratke staze ) i mase raspalom zastavom, a iza njega se spusta platno sa Eddijem u istoj misiji.
Cela scenografija (veci de o preuzet sa "Powerslave"), je kao i obicno pratila pesme koje su se redjale kao na najboljoj "Best of" traci: "Wasted Years" i
"Rime Of The Ancient Mariner".

Doleteo je i Brus (ne iz publike ), svojim famoznim letom 666 i dove o, sto fanove,
što clanove svoje "celicno devicne" grupacije da po peti put protre su Beograd.

Himna, nema dalje.
Ops, ima...
himna sa prvog za kraj "Iron Maiden", ma dobro, svi znamo gde smo dosli i na sta smo dosli i hvala Vam sto ste OVU turneju dovukli u Beograd.
Sjajno.
Set lista za vremeplov, set lista za buducnost set, lista za sva vremena.
Bend u formi dovoljnoj da moze da otprasi i bis, koji ni je poce o ni sa cim drugim nego sa
"The Number Of The Beast".

Sasvim dovoljno za momentalno smrzavanje, a tek kada su krenu li da se smenjuju u solazama i ka da je Harri s (tata na Lauren), "odvezao" ono svoje. Ne, ne emocije su zajabata stvar, na svu srecu odrapise drugu pa, malo smusenu u interpretaciji
"The Evil That Man Do", jednu od onih koje ne ljubim bas, ali je posluzila taman za predah od memorije secanja koja su navirala.
Treba svako malo biti tinejdzer, dobro je to... nije taj Petar Pan lud. Bas kao ni
Iron Maiden koji su za sam kraj svog dvosatnog nastupa odvalili je dnuza utociste
(doduse ne bas sigurnu... ali da im se oprostiti ) "Sanctuary".
Uz pozdrav publici i najavi da ce opet doci kada budu objavili novi studijski album tvorci
spektakla odose sa bine, neki odmah iz sale, a oni srdacniji ostadose da poberu hvalospeve za ovaj odlican koncert.

Posle ovoga ostaje pitanje ko ce ikada bez obzira na prisutnost svih podzanrova uspeti da uvek objedini publiku, kao sto to Iron Maiden mogu.
Tajnu njihovog uspeha treba pronaci i
predati je nekom drugom, jer na zalost ova gospoda zalaze u godine kada vise ni kondicioni treneri i svi maseri sto ih vode ne mogu garantovati ovoliko trcanja po bini, a da se pri tom kvalitetno svira na instrumentu.
No legende su dosle, pobedile i odletele dalje da daju koncertne casove...